Афричка куга свиња (АКС) је вирусно, контагиозно, хеморагично обољење домаћих и дивљих свиња свих раса и узраста, чланова фамилије Suidae. Узрочник болести је ДНК вирус из рода Asfivirus, једини члан у оквиру фамилије Asfarviridae.

Обољење  је декадама уназад ензоотски присутно у већини држава суб-сахарске Африке. Све до 2007. године, у Европи је обољења било присутно само на  Сардинији. Сматра се да је 2007.године вирус АКС пренесен путем бродова из источне Африке у црноморску луку у Грузији, где се успешно проширио у популацији свиња, у првом реду применом контаминисаних отпадака из људског ланца исхране у исхрани свиња (помије, одбачени остаци хране са бродова). Већ исте године, обољење је потврђено и на територији Руске Федерације. Након тога, уследило је успешно ширење АКС на друге државе у окружењу: Јерменија, Азербејџан, Украјина (2012), Белорусија (2013) и државе у регији Балтика: Литванија, Латвија, Естонија и Пољска (2014). Након тога болест је потврђена у Молдавији (2016) и 2017. године инфекција вирусом АКС је по први пут дијагностикована једном, нама суседној држави (Румунија, 2017). Исте године присуство вируса и појава обољења је потврђена и у Републици Чешкој. И коначно, у текућој 2018. години, АКС је дијагностикована у Мадјарској, Бугарској и Белгији али и у нама удаљеној држави, Кини.

Проучавањем извора и путева преношења инфекције, закључено је да кључну улогу у ширењу обољења на велике удаљености, из једне у другу европску државу, има транспорт контаминисаног свињског меса и/или производа од свињског меса и исхрана домаћих и дивљих свиња са отпацима из људског ланца исхране (помије у чијем саставу се налазе кобасице, сланина, и било који термички нетретирани производи од меса, добијени клањем инфицираних свиња). На наведено се свакако надовезује проблем могућности контроле и динамике кретања популације дивљих свиња. У  државама источне Европе, регији Балканског полуострва као посебан проблем се разматра постојећи традиционални систем узгоја домаћих свиња у домаћинствима (двориштима) са ниским нивоом примене или чак изостанком примене биосигурносних мера. Имајући у виду да против АКС не постоји вакцина, да се све инфициране, оболеле јединке нешкодљиво уклањају, у оквиру мера контроле и профилаксе кључну улогу имају биосигурносне мере у свињарској производњи.

У складу са наведеном епизоотиолошком ситуацијом, Управа за Ветерину Републике Србије је предузела низ превентивних и контролних мера унутар државе али исто тако на граничним прелазима у односу на путнике, моторна возила, бродове у речним лукама као и међународним аеродромима. Све актуелне информације везано за АКС  можете погледати на сајту: http://www.vet.minpolј.gov.rs/srb/africka-kuga-svinja. Са друге стране, у свим окрузима, стручне службе ветеринарских института су организовале предавања (како за докторе ветеринарске медицине, тако и за фармере и ловце) са кључним информацијама о појави и ширењу АКС за све субјекте. Стручна служба Научног института за ветеринарство је у циљу што веће информисати у сталном контакту и са институцијама у оквиру Европске уније, као што је ЕФСА, која је и поделила видео запис везан за АКС и који можете погледати на нашем сајту.

Иако је обољење АКС први пут описано пре скоро једног века у Африци, контрола болести још увек представља прави изазов пре свега зато што још увек нема доступне ефикасне вакцине за контролу, сузбијање и ерадикацију болести. Развој ефикасне вакцине против АКС је значајно отежан услед још увек великих непознаница када је у питању инфекција и имунски одговор. Механизми којим вирус врши модулацију имунског одговора организма домаћина након инфекције нису у потпуности разјашњени. Стога, у случају непосредне опасности али и након прве потврде уноса инфекције на територију једне државе, контролне мере које се примењују обухватају примарно строге мере биосигурности, ограничење промета животиња као и нешкодљиво уклањање инфицираних, оболелих јединки.

Такодје, од великог значаја је и улога дивљих свиња у ширењу и одржавању вируса. Данас је познато да се велика количина вируса се излучује током инфективног периода болести као и способност вируса да преживи дуг временски период у протеинима богатом амбијенту, чак и под неповољним условма, што значи да инфициране дивље свиње и лешеви оболелих јединки треба озбиљно разматрати у оквиру контролних мера. У источној Европи и Руској Федерацији, највећи број жаришта АКС је евидентиран управо у популацији домаћих свиња на малим фармама и свиња узгајаних у двориштима, односно у запатима са веома ниским нивоима биосигурности.  У одредјеним регионима је чак забележено постојање директног контакта са дивљим свињама. Ово нам још једном указује за значај примене биосигурносних мера у популацији домаћих свиња, без обзира на интензитет и организованост постојећих производних јединица. Са друге стране, инфекција у популацији дивљих свиња може имати велики утицај на ловну привреду државе али представља велику претњу по економију комерцијалне произвдње домаћих свиња. Континуирано ширење и одржавање АКС у Африци и Европи указује на велики потенцијал ширења ове вирусне инфекције и у друге регионе света. Још увек постоји много непознаница у разумевању биологије вируса, интеракције са организмом домаћина као и имунским одговором. И даље постоји потреба за континуираним мониторингом на терену, паралелно са интензивним експерименталним истраживањима, у циљу идентификације вируса потенцијално измењене вируленције.

Са друге стране, значајан напредак је постигнут последњих неколико година са аспекта разумевања и спознавања извора инфекције и путева преношења, епизоотиологије болести, посебно у региону источне Европе, Кавказа и региона Балтика. Треба увек имати у виду да није могућ било какав терапијски третман инфицираних, оболелих јединки и за сада не постоје ефикасне вакцине и није могућа имунопрофилакса против АКС, те је стога веома важно максимално заштитити популацију свиња у још увек незараженим регионима, државама.